Zlatna serija #28 – Sindrom Belzebul

Povod objavljivanja ovog članka je nadolazeći broj Zlatne serije u kojoj je Zagor glavni protagonista. Pored najave ovog stripa donosim vam i autorski tekst mog prijatelja i poznavaoca stripa Zlatibora Stankovića o stripu Smrtonosna opasnost, o Moreno Buratiniju i njegovim počecima na scenarijima Zagorovih stripova.

Pomenuti tekst je preveden na italijanski, objavio ga je Buratini na svom blogu i bio je deo jedne stripske izložbene postavke u Italiji. Ranije je objavljen na forumu sajta www.stripovi.com a sada ima priliku da ugleda svetlost dana i na nekom sajtu.

Dugujem mu veliku zahvalnost na tome a vama želim ugodno čitanje ovog članka. Naravno, novi broj Zlatne serije možete da nabavite u striparnici Južni Darkwood u Nišu.

ČITAJ NAS ČEŠĆE NA GOOGLE-U Dodaj MEGA BLOG među svoje preferirane izvore.

DODAJ IZVOR

“Na koncu osamdesetih godina prošlog veka ime Morena Buratinija bilo je prilično poznato u krugovima stripofila na Apeninskom poluostrvu. U to vreme njegov stvaralački opus na polju stripa bazirao se na brojnim kritičkim osvrtima, esejima i predavanjima, organizovanju više značajnih izložbi, i naravno, nekoliko uspešnih strip scenarija. I više je nego sigurno da bi u godinama koje su usledile Moreno Buratini podebljao svoje ime na strip-karti Italije, kao što je sigurno da to ime ne bi bilo ni upola tako zvučno da Serđu Boneliju nisu dosadila Buratinijeva pisma puna kritike na račun Zagorovih scenarija, i da ga prilikom jednog susreta nije upitao „Ako misliš da može bolje od ovoga, zašto ti ne bi napisao jedan scenario za Zagora?“ Jedan nervni impuls kasnije Buratini je odgovorio.

Epizoda „Smrtonosna opasnost“ (kod nas, kao rezultat „Dnevnikovih“ popunjavanja stranica, prevedena maštovito kao „Čiko zavodnik“ ) označila je početak Buratinijevog rada na Zagoru. Od tada, Buratini je postao autor koji je posle Gvida Nolite (Serđa Bonelija) napisao najveći broj avantura Duha Sa Sekirom. Svejedno, pomenuta priča ostaje kamen međaš njegovog rada na pričama o Zagoru. Ne zbog činjenice da je njegov prvi zvanični (plaćeni) scenario Zagora, već zbog činjenice da je, zakoračivši u digitalne 90-e godine prošlog veka, postalo sve teže sačuvati vezu čitalaca i sveta koji je decenijama unazad građen na načelima čiste, herojske avanture u jednom prilično hermetičnom svetu kakva je donedavno kuća Sergio Bonelli bila. Za potpisnika ovih redova Zagorove priče su prethodnih decenija izgubile esenciju neophodnu da bi se mogle nazvati Zagovorim avanturama, odavno nije bilo priče čiji bi naslov mogao biti i Bilo jednom u Darkvudu.

Zagor, koji se na prvoj tabli ove priče ukazuje iza brda, jeste proizvod inspiracije koju je Moreno Buratini dugo nosio u sebi. To je slika kojom se Buratini otisnuo u svet Zagorovih avantura. To je samo njegov Zagor, onaj koji se nasmejan, neopterećen istorijom koju nosi sa sobom ime Duha Sa Sekirom, već samo njenom snagom, pojavljuje ispred čitaoca kao da izranja iz sopstvene legende. Bez širokog plana, detaljisanja, bez pompeznosti, bez onoga što bi se očekivalo od nekoga ko po prvi put, ne u svojstvu čitaoca, već autora, uranja u legendarni svet Severa Amerike.

Samo je veliki fan, poštovalac radova majstora avanture Gvida Nolite i Galijena Ferija, neko ko je odrastao gajeći u sebi duh epskih avantura, mogao da oseti potrebu da svoj scenaristički debi otpočne upravo ovim kadrovima. Nije otvorio priču prologom (kojem jeste sklon), niti kadrovima močvare i slamnate kolibe uzdignute na ničijoj zemlji, onoj koja ne pripada ni Indijancima, ni Belcima, već samo Darkvudu. Učinio je to na svoj način, odlučan da njegova priča bude jedna zaokružena celina, da Kingston, mali grad na Severu, zajedno sa planinama Blacksteep, bude novi detalj na mapi Darkvuda, onaj koji će kreirati upravo on.

I sve ovo valja pomenuti ne samo zbog činjenice da je „Smtonosna opasnost“ Buratinijevo vatreno krštenje. Ovo je bitan fakat i zbog činjenice da je on bio rešen da zaigra na najplodnijem tlu močvare- tlu fantastike. A tu valja i dobro zasejati, i dobro požnjeti. Već jednom oživljenu ideju o vojnicima-žrtvama eksperimenta u serijalu „Ljudi žabe“ trebalo je zaobići u širokom luku, što opet ide u prilog tezi da je scenarista bio siguran, ako ne u osnovnu premisu svoje priče, a ono u snagu svih niti koje će isplesti oko nje.

Ovo jeste priča o veselim traperima neobičnih imena kakve smo i do tada sretali, ovo jeste priča o lošoj strani napretka koju smo već upoznali, priča o banditima bez skrupula i vojnicima sa naređenjima. Ova priča jeste sve to. I mnogo više od toga.

Buratinijevom scenariju se, svakako, ne može pripisati atribut kompleksnog, kako u premisi, tako i u izvođenju. Opet, ono što mu je pošlo za rukom je da, igrajući se klišeima, izbegne zamke istih. Mnogo godina kasnije, gradeći (često bezrazložno) kompleksnije priče, Buratini će ih, zajedno sa Maurom Bozelijem, plaćati vrednostima koje priče poput „Smrtonosne opasnosti“ imaju u sebi- jednostavnošću i iskrenošću.

Ovim Zagorovim rečima pozornica dešavanja je pripremljena. Svim čitaocima tako poznati Darkvud postao je za nijansu drugačiji, misteriozniji. Ne toliko da po automatizmu očekujemo pojavu Akronijana ili vampira, ali dovoljno da se uobičajeno oneobičaji.

Poslednjih nekoliko godina? Šta su uopšte godine u svetu Duha Sa Sekirom? Kod Buratinija svakako način da još jednom potvrdi da su njegove ambicije promišljene, i da će u kreiranju Zagorovog sveta vremenske odrednice biti ispoštovane u onoj meri u kojoj će, ali nešto kasnije, biti ispoštovane i prostorne. Pritom će i prve i druge u „Sindromu“ biti iskorišćene za izmeštanje priče u neodređenu budućnost, sklonu nečem novom, a pritom izgrađenu po svim, već utvrđenim pretpostavkama.

Nećemo „progutati“ mnogo stranica, a ovaj scenaristički potez dobiće svoju konkretizaciju. Česte promene eksterijera i enterijera pretvoriće poprište priče u univerzum za sebe, hermetičan prostor ispunjen istom mističnom tvari kojom i čitav Darkvud.

Kao nekada Novi Salem, ostatak prošlosti, čije su se granice, ispisane na maloj kamenoj ploči, skrivale u olujnim oblacima i noći, sada se Kingston, simbol napretka, našao omeđen planinama čije je ime pripovedač za sebe. U istoj meri u kojoj je to i crtež velikog majstora, u ovoj priči posebno raspoloženog.

Susret sa traperima trajaće dovoljno dugo da se kod čitalaca formiraju obrisi veselih karaktera ljudi sa granice koji su, čini se, pronašli svoju sreću. Dovoljno dugo da se, nakon što budu ubijeni, kod čitaoca formira osećaj empatije sa preživelima.

Susret sa odredom vojnika nazvanim Green Jackets, koji se uputio ka planinskom lancu Blacksteep, trajaće dovoljno da se i oni uključe u priču, priči doda malo začina, nedovoljno da se vojnici u neobičnim uniformama svojom nedefinisanošću nametnu kao važni protagonisti, i priči o ubistvu, osveti i pravdi, oduzmu balans i jasnoću kojih će se Buratini držati do samog kraja.

Priča o poruci ispisanoj krvlju raščerenog jadnika čije je telo u grad dospelo zahvaljujući pomahnitalom konju koji je nastavio put svog gospodara i nakon njegove pogibije. Jednostavno. Parafrazirano. Uobičajeno. Pametno. Iz jednog razloga. Misteriozna smrt u svetu Zagora- Te- Neja nema takmaca kada je o scenarističkim rešenjima reč. Naročito ne onda kada se nađe u samoj potki scenarija. Ovde to nije slučaj. Njenu „slavu“ ukrašće jedini za to sposoban dogadjaj- smrt onih čije reči još uvek odjekuju stranicama stripa i mnogo su glasnije od krikova unakaženog, nepoznatog nesrećnika.

Dve ekspedicije kreću na put ka masivu Blacksteep, mestu sada već obeleženom krvavom porukom. Odred vojnika poneće u bisagama teret misterije, veseli traperi teret tragedije, i učiniće to odvojenim putevima, ne dopuštajući čitaocu da uživa u luksuzu pretpostavke.

Grad je onaj isti, ali, ipak, nešto drugačiji. Planine iste kao tolike druge, ali sa svojom, strašnom, tajnom. Jedino je pejzaž veličanstven kao i toliko puta pre, toliko da privlači čak i Zagorovu pažnju. Celina uobičajenog koje više to nije sada je potpuna. Sve one niti priče u koje se Buratini toliko uzdao, već su isplele mrežu dovoljno jaku da podnese teret klišea.

Crtež se za to vreme ne odriče mračne atmosfere koja panoramu predela čak i pod suncem ne oslobađa senke nadolazeće oluje. Oblaci koji će Zagora i prijatelje pratiti sve vreme potere, natkriliće brda već pokrivena crnom, četinarskom šumom i opravdati njihovo ime.

Arhitektura prirode maestra Ferija godinama unazad tretirana kao deo sveopšte slike, na stranicama ove avanture podiže glas, i snagom zvuka groma što se prolama uzdignutim, kamenitim vrhovima Blacksteepa, obznjanjuje sebe kao učesnika priče, baš kao nekada u avanturama sa baronom Rakonom i čudovištem sa Svetog Brega.

Neće biti uzgrednih događaja, niti će se priča dalje granati- poručuje Buratini kroz dva jednostavna pripovedačka poteza. Prvi od njih, oslikan u liku indijanca koji, šćućuren pored tela svoje žene, čeka da „zli duhovi“ dodju i po njega, ide ruku pod ruku sa stravičnom slikom koju Zagorova družina zatiče u kolibi duboko u planinama Blacksteep- traperi, ubijeni na isti, svirepi način kao i nesrećnik koji je živeo dovoljno dugo da krvlju opiše svoje ubice. Ova dva detalja na mračnoj slici nedvosmisleno poručuju- ubistva nisu promišljena, već nagonska, a opasnost nije sporadična, već sveopšta.

Karte su na stolu, dakle, ali i dalje nepromešane. A nalazimo se na polovini storije. Motiv osvete i tajanstvenih ubistava vešto odvlači čitaoca u pravcu u kojem se lako zaboravlja ono očigledno.

Trenutak u kojem će se gonioci i progonjeni suočiti pogledima, biće trenutak dvostrukog krešenda, a meci će poleteti u neočekivanom smeru. Duh Sa Sekirom će se još jednom ukazati iza brda kao na samom početku priče, ali će rezultat čovekovog napretka, ovaploćen u formi čudovišnih žitelja utvrđenja, sada imati sasvim drugačiji izgled- od ljudi napušteno utvrđenje sada je stanište čudovišnih, čovekolikih kreatura.

Vitalnost Ferijevog crteža ne posustaje. Čini se, u stvari, da se veteran tek zagrevao, a u prilog tome slede table u kojem će detaljisanje i dinamika zaplesati u razbijenom ritmu vinčesterki. Strašna tajna je nagoveštavana, sada i obznanjena, a čak i najmaštovitiji čitaoci ne ostaju uskraćeni za injekciju adrenalina. Brza promena kadrova pandan je brzini kojom je jedna stravična novost bačena u lice junacima.

Priča, naravno, dobija epilog u Nolitinom maniru koji kombinuje hepiend, pouku, nadu i komediju.

Nepotrebno je u svakom Buratinijevom postupku tražiti jasno definisanu scenarističku poruku ili nameru, on sam nije se upustio u kreiranje priče čije će se pretenzije konstantno doticati idejnog. Niti su njegovi krediti kod Serđa Bonelija u tom trenutku bili takvi da on oseti svu slobodu stvaralaštva. Ali bilo bi nezahvalno reći da, u vreme pisanja ove priče, 28-ogodišnji Buratini autorski nije bio dovoljno zreo da razložno upotrebi scenarističe argumente. Posvećenost ovoj priči zasigurno je doprinela da mu se ostvari još jedan san- da svoj prvi scenario uradi udružen sa crtačkom legendom.

I zaista, ovo jeste priča o opasnostima koje tehnologija nosi sa sobom, kao i tolike koje smo do sada pročitali. Ovo jeste priča o životu na granici, o traperima, ubicama kakve smo već poznavali. Ova priča jeste sve to. I mnogo više od toga.

P.S. Epizode koje čine ovaj serijal: „Čiko Zavodnik“, „Sindrom Belzebul“ i „Protivotrov“, bile su poslednje koje je nacrtao Galijeno Feri, a objavio „Dnevnik“. Neposredno pre sledeće, „Dnevnik“ će ugasiti „Zlatnu Strip Seriju“.”

Evo šta o nastavku ove priče kaže Veseli četvrtak:

“Novosadski Dnevnik je u svojoj Zlatnoj seriji početkom 1992. godine u brojevima 1071-1073 objavio trodelnu priču među fanovima upamćenu po naslovu središnjeg dela Sindrom belzebul” (preostala dva bila su neponovljivi „Čiko zavodnik” i neinspirativni „Protivotrov”).

Iza tog naslova krila se prva priča Morena Buratinija u redovnom serijalu, a po nekima do danas i njegov najbolji scenaristički rad, sa sjajnim Ferijevim crtežima. Međutim, ta epizoda originalno nosi naziv “Smrtonosna opasnost”, upravo onaj pod kojim smo je objavili u 37 broju naših Odabranih priča, a sva tri Dnevnikova ingeniozna delo su njihove redakcije. I svakako je zastrašujući “Sindrom Belzebul” bolji od neke tamo opšte “Smrtonosne opasnosti”, ali original ostaje original.
Sve dok danas, nepunih trideset godina kasnije, izdavačka kuća Serdo Boneli editore nije odlučila da iskoristi Dnevnikovu ideju i uslovno rečeno nastavak „Smrtonosne opasnosti” krsti kao “Sindrom Belzebul”.

Ovo će sigurno zbuniti ponekog od naših čitalaca (u daljini se već čuju povici o tome kako objavljujemo samo reprinte), ali složićete se da ne bi imalo smisla da smo u našoj Zlatnoj seriji upotrebili bilo koji drugi naslov, zar ne?
Da stvar bude gora”, odlučili smo da ovaj broj ima četiri različite korice. Pored sjajne Pičinelijeve ilustracije na korici A, na korici B možete uživati u još jednoj bravuri fenomenalnog Leonida Pilipovića, čiji ste rad videli u 16. broju.
Za koricu C zahvalnost pak dugujemo upravo crtaču epizode Paolu Biziju, koji je našao vremena da još jednom nacrta naslovnu stranu ekskluzivno za naše izdanje.

Ipak posebna poslastica jeste korica D (nju objavljujemo u nešto manjem tiražu), koja Ferijevim crtežom i legendarnim ispisom naslova evocira uspomene upravo na Dnevnikovu verziju “Smrtonosne opasnosti”.[irp]
Bez obzira na to za koju koricu se odlučite, sigurni smo da ćete uživati u ovom sjajnom stripu.”

ČITAJ NAS ČEŠĆE NA GOOGLE-U Dodaj MEGA BLOG među svoje preferirane izvore.

DODAJ IZVOR