Nakon odgledanog filma premijerno u francuskom bioskopu, moja nova Resident Evil recenzija je napisana uz ogromno olakšanje – franšiza je konačno dobila pravi, iskonski horor. Budite bez brige, recenzija nema spojlera.
Posle šest akcionih cirkusa sa Milom Jovović, mrtvorođenog ributa iz 2021. godine i one serije koju je Netflix ekspresno sahranio, godinama sam gledao kako studiji ponavljaju istu grešku, zamenjujući čist strah jeftinom blokbasterskom pucačinom. Iskreno, već sam bio digao ruke i poverovao da je ovu priču nemoguće valjano ekranizovati. Međutim, bilo je dovoljno samo jedno gledanje da u potpunosti promenim mišljenje.
Zek Kreger je, pak, shvatio ono što je trideset godina blokbastera uporno propuštalo. Pre zombija i zle korporacije, Resident Evil je priča o hodniku, polumraku i mecima koje morate da brojite u šaržeru. To je strah u kostima; strah od otvaranja vrata…
Resident Evil recenzija – bez spojlera
Dvadeset godina je Resident Evil u bioskopu pratio čudan usud. Materijal je, međutim, bio tu, opsceno spreman za upotrebu: laboratorije, zombiji, virusi, nemoguća stvorenja, vatreno oružje, industrijska paranoja i vrata iza kojih nešto diše. Bilo je potrebno pregršt filmova koji su prednost davali akciji umesto survival horroru, a potom i serija koja nikada nije zapravo znala šta da radi sa sopstvenim nasleđem, da bi se ta očiglednost pretvorila u susret od koga se periodično strepi.
Zek Kreger stiže posle celog tog pokolja sa idejom podjednako jednostavnom koliko i spasonosnom: uhvatiti se u koštac sa srži tog univerzuma, umesto da se samo lista njegov katalog. Doduše, ne bez nekoliko usputnih grešaka koje dižu kosu na glavi.
Brajan je medicinski kurir, radi noću, prihvata jednu isporuku jer je bolje plaćena i biva uhvaćen u propast Rakun Sitija. Ostin Abrams mu uliva bolnu trapavost, način posmatranja okoline kao da je svaki predmet odjednom izgubio svoje uputstvo za upotrebu. Uplašen je, improvizuje, štedi metke. Ukratko, on igra Resident Evil pre nego što je i shvatio da je postao njegov lik.
Upravo tu Kreger pronalazi svoj najbolji ugao. On ne pokušava da prenese konkretan zaplet iz igara, ni ikonografiju istih. On prenosi njihov osećaj. Napredovanje kroz prostor postaje stvarni scenario: ići napred, pretraživati, razumeti lokaciju, pokupiti ono što je potrebno za nastavak, otkriti novu pretnju, a zatim shvatiti da tek nabavljeni arsenal već više nije dovoljan.
Oružje, municija, pisaće mašine, Ambrela i ostali prepoznatljivi znakovi pripadaju toj mehanici, ali ostaju podređeni kretanju lika. Vrata prestaju da budu običan element scenografije onog trenutka kada mogu skrivati neki užas. Hodnik postaje obećanje problema. Šačica metaka odjednom dobija težinu moralne odluke. Film tako ponovo pronalazi nešto što su prethodne adaptacije često žrtvovale pod slojevima razmetanja: ranjivost.
Kreger snima tu ranjivost kamerom koja neprestano prati Brajana, u neposrednoj blizini njegovog kretanja, u prostorima gde vidljivost ostaje nesigurna. Svetlost farova, svetlost telefona, mračne zone koje gutaju pozadinu i neprekidni pokreti kamere grade geografiju koja je odmah čitljiva, istovremeno održavajući stalnu strepnju. Režija povremeno stvara utisak da gledalac viri preko ramena igrača koji zalazi preduboko u sobu samo zato što mu nedostaje hrabrosti da se okrene nazad. To je filmska ideja dovoljno opipljiva da izbegne zamku pukog trika. Video-igra ovde postaje način organizovanja pogleda.
Ta vrsta vernosti zanimljivija je od bilo kakvog povratka Leona, Džil ili Kler. Brajan nema nikakvu prethodnu mitologiju. On otkriva svet istovremeno kada i mi i mora da uči njegova pravila pod pretnjom smrću. Kreger tada može stepenasto da podiže nivo nasilja, da postepeno pretvara noćnu trku u stazu preživljavanja, a potom u pravi monstruozni pir.
Čudovišta prate tu logiku eskalacije. Stvorenja postaju sve čudnija, tela se deformišu, kasapljenje dobija materijalnost, a film u tom izmučenom mesu pronalazi zanatsku dimenziju. Tu ima gume, tečnosti, mase, kože koja se uvija. Čak i kada prelazi u spektakl, Kreger zadržava nešto fizičko što sprečava čudovišta da postanu samo digitalne ikone.
Ovakav prelazak iz svakodnevice u košmar očigledno pripada senzibilitetu ovog reditelja. Film Barbarian (Varvarin je već od običnih mesta napravio zamke čija se logika postepeno otkrivala kao monstruozna. Fil Weapons (Trenutak nestajanja) je otišao dalje u njegovom ukusu za nagle promene tona, račvanja i narative kadre da brutalno izmeste tačku gledišta.
Sa filmom Resident Evil, ove opsesije pronalaze materijal koji im gotovo savršeno pristaje. Kreger je, uostalom, priznao verovatan uticaj igara na pojedine kadrove u Barbarianu. Krug se tako zatvara sa izvesnom elegancijom: onaj ko je uvrstio Resident Evil u svoju maštu sada se vraća da stvara direktno unutar te iste mašte.
Humor je druga žila kucavica filma. Izvire iz panike, iz Brajanove smetenosti, iz apsurda određenih situacija, a zatim odmah ustupa mesto krvi. Kreger je, doduše, izbacio neke šale nakon radnih projekcija kako bi uravnotežio film. Rezultat ipak zadržava taj komični puls, a Abrams postaje njegov glavni instrument. Njegovo lice je mašina za reakcije. Sekunda olakšanja može postati sekunda užasa, a zatim iskreno smešna grimasa. Ta nestabilnost održava tenziju umesto da je rasprši. Smeh ne poništava opasnost, već je čini nepredvidivijom.
Sve to filmu pruža znatnu energiju, ali i postavlja njegove granice. Usled prevelikog ubrzanja, napredovanje na kraju daje veću težinu etapama nego onome što one izazivaju kod Brajana. Poslednji čin daje prednost čudovišnom metežu i spektaklu, sa raspletom koji deluje manje zaokruženo u odnosu na tenziju koja mu je prethodila. Određena stvorenja, scene i efekti lakše ostaju u pamćenju nego unutrašnja evolucija lika. To je stvarna slabost, upravo zato što je početak u svojoj banalnosti pronašao tako efektnu ljudsku dimenziju.
Voleo bih da je kraj drugačiji, ali svi već dobro znamo kako se sve završilo u Rakun Sitiju…
Resident Evil napokon shvata da adaptacija video-igre može početi od onoga što igrač oseća, a ne od onoga što prepoznaje. Kreger ne pretvara Resident Evil u muzej referenci. On od njega pravi prolazak kroz čistilište. Čovek korača kroz noć, zalihe municije mu se tope, stvari postaju sve veće, prljavije i neshvatljivije, dok kamera odbija da mu pruži imalo predaha.
A onda dolazi ta divna i pomalo okrutna očiglednost: u Resident Evilu stvarni problem nikada nije bio saznati šta se nalazi iza vrata. Stvarni problem je u tome što uvek postoji dovoljno dobar razlog da ih ipak otvorite.
Fanovi video igara Resident Evil, uživaćete u filmu. Moja topla preporuka.RESIDENT EVIL
VRLO DOBRO! - 8
8
Info kutak
- Domaći naslov: Pritajeno zlo
- Originalni naslov: Resident Evil
- Reditelj: Zach Cregger
- Scenarista: Shay Hatten, Zach Cregger
- Uloge: Austin Abrams, Paul Walter Hauser, Kali Reis, Zach Cherry
- Žanr: Horor, Naučna fantastika, Avanturistički
- Datum izlaska: 16.09.2026.
- Ocena publike: 73%
