Odgledah sinoć 28 Years Later (28 godina kasnije) u bioskopu te vam prenosim svoje utiske o njemu. Kao prvo, ukoliko ste fan prva dva filma iz serijala, znajte da nije ono što ćete očekivati. Publika će biti podeljena: na razočarane i one koji će biti zadovoljni. Ja sam u ovoj drugoj kategoriji jer spadam među one koji su imali gubitak drage osobe u svom životu i koji su svesni realnosti današnjice. U svakom slučaju, nemojte čitati članak ukoliko niste pogledali film jer ima spojlera.
Sa svojim slikama Londona ispražnjenog od stanovnika, progonjenog tišinom i odsustvom, film 28 DANA KASNIJE stvorio je svet u kojem čovečanstvo iznenada doživljava šok svoje krhkosti i smrtnosti. Deni Bojl je u njemu obradio jednu od svojih omiljenih tema, strah od kolektiva, koji proždire i vari pojedinca, poriče njegovu jedinstvenost, zarobljava ga u determinizmu i utapa u konformizmu.
Od tada, slike iz filma sustigle su one iz doba pandemije Kovida, dok su njegove teme dobile novo značenje u potresu koji je izazvao Bregzit, kao ožiljak duboke pukotine koja je rascepila britansko društveno tkivo i, u zastrašujućem povratku unazad, vratila ostrvski mentalitet. Skoro 25 godina kasnije, Deni Bojl i njegov scenarista Aleks Garlend ponovo se udružuju za nastavak tog velikog filma i izvanredno koriste savremeni kontekst koji su nekada naslutili.
28 godina nakon početka epidemije besnila. Kontinentalna Evropa je brzo iskorenila virus, ali je Ujedinjeno Kraljevstvo ostalo razoreno i izopšteno iz sveta. Mornaričke patrole nadgledaju pomorske granice i niko ne može da napusti arhipelag. Na malom ostrvu koje plima štiti od zaraženih živi zajednica preživelih. Spajk, dvanaestogodišnjak čija majka Ajla pati od misteriozne bolesti, uskoro mora da pođe sa ocem Džejmijem u izlet izvan ove zaštićene enklave. Taj obred prelaska suočiće ga sa virusom i zaraženima tokom njegove „prve egzekucije“.
Nakon prologa u prošlosti, koji u žestokom tempu podseća na strah koji sa sobom nose virus i smrt, Deni Bojl beleži tihu, hladnu atmosferu Spajkove i Džejmijeve ekspedicije. 28 godina posle početka epidemije, svet preživelih naviknut je na smrt i smrad raspadanja. Bojl režira scene ubistava zaraženih uz estetičku maštovitost (usporeni i ubrzani kadrovi, nagnuti uglovi, dupli prikazi), čime pojačava vizuelni udar i otkriva zastrašujući nedostatak empatije i poštovanja prema životu. Kao da, za Džejmija i njegove saborce, samo preživljavanje opravdava sve.
28 Years Later (28 godina kasnije) – vreme nije ništa izlečilo
Kamera ovde ima dvostruku ulogu – kao saputnik likova i kao nemilosrdni posmatrač. Bojl time izbliza razmatra nečovečnost ljudi, kolektivnu ludost i muške obrasce dominacije, u nekim od najmračnijih i najzabrinutijih scena svoje kinematografije. Gledalac ostaje bez daha tokom prvog sata 28 GODINA KASNIJE, jer film izaziva drugačiju vrstu zaprepašćenosti od 28 DANA KASNIJE: smrt je postala normalna, gotovo trivijalna.
Svojim novim filmom 28 GODINA KASNIJE, Aleks Garlend i Deni Bojl prkose bezizlaznosti sveta koji prikazuju, ali i ustaljenim pravilima savremenog filma. Ovaj pankovski naslov ne liči ni na šta što smo do sada videli, potpuno drugačiji od 28 DANA KASNIJE, ne zazire ni od kakve smelosti: muziku potpisuje škotski bend Young Fathers, sa mešavinom besnih zvukova, urlika i nežno pevušenih melodija; u montažu su ubačeni inserti starih filmova, kao simbol povratka Ujedinjenog Kraljevstva u mračna srednjovekovna vremena.
Bojl se ne ustručava ni od šokantnih scena, ni od gorućih efekata, ni od naizgled neukusnih ideja – pa ni od apsurda, kao u poslednjoj sceni koja je po mnogo čemu bezobzirno originalna (aluzija na Teletabise i Moćne rendžere). Ponekad se ne ustručava ni od poezije. Film se neprestano transformiše, iznenađuje, ritmički i žanrovski prelazi su drski, ali kod Bojla uvek pod kontrolom. Horor se pretapa u akciju, zatim u emotivnu porodičnu dramu i konačno u kontemplativnu potragu za smislom.
Kad lik Ralfa Fajnsa izgovori: „Memento Mori. Znaš li šta to znači? Seti se smrti. Seti se da ćeš umreti,“ film je već duboko zagazio u drugu polovinu i osvetljava jednu emociju koja je do tada visila u vazduhu, nedefinisana.
U dugoj središnjoj sekvenci, Bojl vraća smrti značenje, šetajući kamerom kroz hram načinjen od kostiju, ekranizira kolektivnu traumu kovid-pandemije i neizgovorenu tugu zbog nevidljivih gubitaka koji nas i dalje tište.
Na kraju, 28 GODINA KASNIJE postaje meditacija o smrti, o njenim značenjima, posledicama po um, emocije, pa i naše gene. Kulminira u veličanstvenoj, srceparajućoj sceni omaža nestalima, koja će teško imati ravnopravnu u 2025. godini.
28 GODINA KASNIJE uspeva da nametne svoj narativ i tematsku liniju, dosledno ih razvija, a pritom upliće mnoštvo dodatnih detalja koji se postepeno uklapaju u temelje za dva planirana nastavka, THE BONE TEMPLE u režiji Nije DaKoste, koji izlazi u januaru 2026.
Tako se prikazuje svet koji je zaboravio svoje mrtve, i samu smrt, te neminovno tone u apsurd i ludilo. Ludilo fanatičnih religioznih pokreta, ili ono još strašnije, navodno racionalno, koje tera čitavu planetu da izopšti jedan arhipelag i patrolira njegovim morem, kao što se danas love migranti nad okeanima-grobnicama.
Kao što je 28 DANA KASNIJE znao da materijalizuje strahove zbunjenog početka novog milenijuma posle pada velikih ideologija, 28 GODINA KASNIJE se hrani savremenim neurozama: strahom od populizama i fašizama, bilo na velikom ili malom nivou, koji nas odvlače od onog što nas povezuje i čini ljudima. Na sredini filma, Bojl zadržava kadar na skulpturi „Anđeo Severa“ Entonija Gormlija. Raširene ruke tog džinovskog oblika na horizontu govore skoro sve: naša ljudskost i ono što ona može da stvori, počev od umetnosti koju ova skulptura simbolizuje, treba da ostane svetionik u noći.
Ako je iko sumnjao: veliki mizantropi poput Denija Bojla ne mrze ljudski rod, oni jednostavno ne mogu da podnesu prosečnost u kojoj se on tako često samozadovoljno kupa.
Mega blog na društvenim mrežama:
▶ FACEBOOK : http://www.facebook.com/FilmskiTrejleri
▶ TWITTER : https://twitter.com/mega_blog
▶ YOUTUBE : https://www.youtube.com/user/FilmskiTrejleri
